понедељак, 10. октобар 2016.

Alisin čarobni pekmez

Alisa je imala predivne crvene cipele koje je mnogo volela. Crvene cipele, medjutim, nisu volele kišu. Nisu, istina, preterano volele ni košavu ali je devojčica to pokušavala da ignoriše što duže... no kako bi vreme odmicalo a jesen je sačekivala iza svakog ugla, mirila se sa činjenicom da će se na neko vreme rastati od svojih skitalica, penjalica, šetalica i to ju je činilo setnom jer bi tada pouzdano znala da je leto konačno prošlo. Čak i kada bi izmedju kapljica i sivih oblaka promakao kakav nasmejan, sunčan dan, Alisa je dobro znala da je to tek maleni blesak u oktobarskom dahu i da mora da se okrene stvarima koje su pred njom. A pred njom se jesen širila i šepurila i ona je polako zaboravljala na svoje crvene cipelice. Umesto želje za trčanjem i vožnjom bicikla, sve više je volela da ispija tople napitke, recituje Dobrišu Cesarića,  sluša šansone, svira i isprobava sve one slatke stvari koje joj je majka s jeseni pravila. Obožavala je kada se kućom otegne miris na pekmez, na uprženu zimnicu, na kisele krastavce i paprike. Obožavala je tu mešavinu koja joj se uvlačila kako u nozdrve, tako i u snove, jer Alisa je uvek sanjala u boji.

Uvod u pekmez

U našoj porodici pečeni pekmez od šljiva je tradicija. Baka ga je u posleratno doba pekla bez šećera kog nije bilo ni za lek. Mama i ja smo ga volele slatkog. Bio je obavezan deo jesenjeg i zimskog špajza, jeo se na sve moguće načine: na hlebu sa puterom, na palačinkama, u kolačima pa čak i u kačamaku. I to onom od belog projinog brašna, sa potočare. Kad u kući nije bilo kolača ili čokoladica, stavljala bih u šoljicu od kafe dve - tri kašičice pekmeza i nekoliko oraha ili badema, mmm... 
Moj dragi je veliki sladokusac, ali džemove i pekmeze, marmelade ne ljubi preterano. Često bih ga ujutru budila stavljajući mu u usta kašičicu slatka od jagoda ili belih trešanja, kada on ne bi ni otvarao oči i kada bi govorio kako je to skoro najlepše budjenje... A onda sam mu jednog jutra umesto očekivanog slatka tutnula pekmez od šljiva. Rekao je kako je to najljubavniji pekmez na svetu i tako je naše porodično blago dobilo novo ime... 

Nešin ljubavni pekmez

Potrebno je:

- 4 kg očišćenih šljiva ( požegače ili rane čačanske )
- 3kg šećera
- 100gr fine gorke čokolade
- 4 kašike ruma

Očišćene šljive nacepajte na polutke i stavite u duboku šerpu. Prekrijte šećerom i pecite na 170C  3-4 sata. Potom dodajte narendanu čokoladu i rum, promešajte, pa pecite dok ne počne da se zgušnjava, od prilike još sat ili dva. U vruće tegle uspite vruć pekmez i ostavite u toploj rerni da prenoći i da se uhvati korica. Potom povežite tegle celofanom.














уторак, 04. октобар 2016.

Jesen - doba kada šušti lišće pod nogama i sve miriše na pečene paprike...

Jesen koja je za neke kraj i smiraj, za Alisu je uvek predstavljala nekakav nov početak. Rana jesen bilo je doba šarenila i lakoće, plodova i života, gužve u školskom dvorištu i svega onog što joj je bilo milo a obuhvatalo je igre i razigranost, uživanje i dinamiku. 
U jesen je volela da menja dugmeta na svojim jaknama i nosi dokolenice i onda kada njene drugarice više ne idu bosih nogu. U jesen  bi njen prkos dolazio do punog izražaja i tada bi pronalazila i onaj deo svoje ličnosti koji je zaturala tokom leta.  Sa prozora je često posmatrala jablanove i ptice i trudila se da ulovi onaj poseban trenutak kada nestaju i zatvori ga u saznanje da će se vratiti. Tada bi slikala kišu i volela akvarele,  slušala Arsena Dedića više nego ikad. U jesen je Alisa dobila jedan privezak od keramike koji je predstavljao leptira i vezala ga je na kožicu oko vrata te ga je krila ispod školske uniforme. Alisa nikad nije bila hipik u pravom smislu te reči, ali su joj se dopadali iskoraci koje je činila u tom svom oktobarskom i novembarskom prkosu.  Počela je da pušta kosu, da nosi lenonke  i da odbija da je vode u dosadne kućne posete.
To je bilo idealno doba da počne da piše svoj dnevnik i pisala ga je i cepala jer naprosto nije izgledao onako kako je tada želela. Počela je da sakuplja raznobojne koverte i prazna pisma i jedva je čekala priliku da ih nekome pošalje, a kada bi prilika izostala, lepila ih je sebi u dnevnik.Želela je da bude tužna i nesrećna u ljubavi poput njenih drugarica ali to nikada nije bila, zapravo se nije ozbiljno ni bavila mišlju o svemu tome, jednostavno je dugo živela svoj dečiji život u Zemlji čuda. Tugu je osetila prvi put tek kada se njen jedini Ludi Šeširdžija, njen lični Beli Zec i njen Stražar-Herc odselio, iako ne mnogo daleko - činilo joj se da će ga izgubiti zauvek. To zapravo nije trebalo tako da se desi. Jer ona je ta koja je predviđena da pronalazi put iz začarane zemlje -  način da odlazi i da se vraća, po želji. Umesto toga, on, njen najbolji prijatelj, otišao je toliko naglo da nije stigla ni da se seti šta je još želela da mu kaže ili da prećuti. Mnogo kasnije, više nije bila jesen, on je otišao toliko daleko da ga ni sećanja nisu mogla vratiti onako kako je ona to želela... Jeseni su se nizale jedna za drugom a on se polako vraćao. I sad je ponovo tu. Iako je tamo...

Slike iz našeg komšiluka...


Njeno veličanstvo: Paprika  

Salata od pečenih paprika meni je neprikosnovena! Pečene paprike punjene sirom pa pohovane, nenadmašne... Ali u ovom postu napisaću vam nekoliko nesvakidašnjih recepata sa paprikama, meni izuzetno milih and dragih! ;)

Dinstane paprike

- 1 kg crvene paprike - roge
- 1 kaf. kaš. soli i malo bibera u prahu
- 4-5 čenova belog luka
- oko 2dl ulja
Paprike operite, obrišite i isecite na veće komade. Poređajte u dublju šerpu, posolite i prelijte uljem. Stavite da se malo uprže, najpre na jaku vatru a potom smanjite sasvim na tihu, poklopite pa dinstajte dok paprika ne odmekne. Trebaće oko sat, sat i po vremena. Pred kraj dodajte beli luk čije ste čenove prepolovili. Prodinstajte još malo da luk postane mekši i pobiberite. Kad se prohladi, preručite u staklenu činiju sa poklopcem ili teglu. Možete čuvati u frižideru i desetak dana.
Ova zapravo salata, izuzetno se slaže uz koziji sir, kulen, kobasice, meso sa roštilja, a takođe je možete koristiti u kuvanju da "zamriše" neko jelo.

Ljong

Ljong, na albanskom znači sok. Ovaj recept prenela mi je koleginica koja je svoje detinjstvo i mladost provela u Prištini i koja ga pamti iz onih vremena kada su ljudi,  kao dobre komšije živeli složno, pomagali jedni drugima, razmenjivali recepte i osmehe...

- desetak komada mesnatih, krupnijih ljutih papričica
- 2. kašike domaćeg milerama ( u nedostatku može i kisele pavlake, masnije )
- mleko
- so

Ljute papričice operite, obrišite i ispecite na plotni, pa kad se potpare oljuštite i složite u zemljanu posudu ili ako je nemate - u staklenu. Obilato posolite ( vršna kafena kašičica ), prekrijte mileramom pa nalijte mlekom do vrha posude ( oko 0,5l ), poklopite i ostavite da prenoći u frižideru pre upotrebe. Svakog dana možete trošiti onoliko koliko vam je potrebno - uz razna mesa i topla predjela, prebranac, grilovano povrće... Primetićete da, kako dani odmiču, paprike postaju sve manje ljute a "sok" sve više. Pa, izvolite. :)





Suve paprike na moj način

- 10 komada suvih paprika
- 1 struk krupnijeg praziluka
- 100gr sitno seckanih oraha
- 2. pune kašike kuvanog pirinča okruglog zrna
- oko 100gr šampinjona
- 3 mala krompira
- 2 glavice belog luka
- 2 kašike ullja
- malo vode
- so, biber, aleva paprika

Najpre pripremite krompir: isecite ga na četvrtine i prokuvajte do pola pa potom kad se malo prohladi, iseckajte na sitne kockice. Dok se krompir hladi, skuvajte pirinač, mešajući ga da pusti skrob i postane "lepljiv" - tako će povezati sastojke a vama će ostati fina skrobna voda kojom ćete naliti paprike. Praziluk, pečurke i orahe iseckajte veoma sitno pa sve sjedinite i dodajte začine. Promešajte da se sve izjednači i postane kompaktna masa kojom ćete puniti paprike. Poređajte paprike u tepsiju, metlicom ih premažite uljem,  poprašite sa još malo soli, bibera i aleve paprike, stavite pored cele glavice belog luka, samo malo "otvorene" i prelijte vodom u kojoj se kuvao pirinač. Zapecite ih na 200 C oko 15 minuta. Uživajte u ovom posnom ali slasnom delikatesu!